Поводом дана Народне библиотеке „Иво Андрић” 16. октобра у холу Средње школе приређен је културни програм. О друштвеном значају библиотека говорила је директорка ове установе Јелена Иванковић.
- Прије коју годину у преводу на српски језик објављена је књига Алберта Мангела под називом „Пакујем своју библиотеку“, Мангел овом књигом покушава да да одговор на питање која је улога библиотека у друштву: „Могао бих да наведем бројне разлоге у прилог томе да су јавне библиотеке, у којима су виртуелни и материјални текстови, кључно оруђе против самоће. Одбранио бих тезу да су они простор заједничког сећања и искуства. Рекао бих да је без јавних библиотека и без свјесног разумијевања њихове улоге, друштво базирано на писаној ријечи осуђено на пропаст. Институције, попут народних библиотека, представљају идентитет заједнице и за оне који су у практичном смислу упознати са њима и за оне који то нису, за читаоце подједнако као и за нечитаоце, оне морају да буду отворене за све који желе да се њима служе и мора да се мијењају тако да се прилагођавају потребама својих корисника“. Потом, он примјећује: „Једини сигуран метод да се створи читалац је, барем колико ја знам, онај који још увек није откривен, јер срећа коју носи читање, као и било која срећа, не може доћи на силу“.
И овај вечерашњи догађај можда је кадар да нас подстакне на промишљање о стању у коме се данас налази не само култура, књига и умјетност, већ и остале врлине.
Свједоци смо и судионици суноврата сопствене духовности, опште културе, бонтона, скрнављења језика, интелектуалних вриједности, урушавања породичних вриједности, све зарад краткотрајне добити и забаве. Можда очекујемо да нам неко нађе рјешење - институције, закони и сл, али, признаћете, живимо у времену инстант рјешења... Истина је да институције играју кључну улогу, али ако свако од нас одлучи да се одупре свеопштој равнодушности и уколико свако начини мали корак то је, на концу, велики искорак. Библиотеке су мјеста гдје не постоје инстант рјешења, али постоје права рјешења и гдје се отварају врата свим, већ помало архаичним и прашњавим особинама које су донедавно биле на цијени – рекла је поред осталог у својој бесједи Јелена Иванковић.
Представљена књига “Додатак јелима”
Књигу “Додатак јелима” Горана Дакића представили су издавач Борис Максимовић, професор и књижевник Мирко Вуковић и аутор.
- Код нас најчешће писац мора да ради све што је у вези са књигом, од писања, преко штампе до тржишта и читалаца. Издавачку кућу „Имприматур” основали смо с визијом да она буде сигурна кућа за писце. Односно, да се они постарају да напишу што бољу књигу, а ми да за њих одрадимо све остале послове. Дакић је један од најзначајнијих писаца „Имприматура”. Све четири досадашње његове књиге („Даљ”, „Петодинарке”, „Мрље на шанку” и „Додатак јелима” су и изузетно добро примљене и од стручне јавности и од читалаца. Ипак, очекујем да ће се значај Горана Дакића у српској књижевности расти како вријеме буде пролазило јер је он у доброј мјери још увијек недовољно примијећен – рекао је Максимовић наглашавајући да је аутор и изванредан читалац, новинар и књижевни критичар.
Мирко Вуковић је нагласио да су и садржај и техничка опреме књиге изванредни, и скренуо пажњу на ефектно рјешење корица чији је аутор Никола Просан.
- Горан зна што многи писци не знају, а то је да је књижевност заправо умјетност ријечима, она мора бити другачија од обичног разговора. Човјек је оно што једе, а Дакић једе себе, стално проналази теме у свом завичају, Даљу, и дјетињству. И овом књигом, аутосугестијом, лијечи се од завичаја. Слави храну, а њему је додатак јелима хумор, блага иронија.
- Завичај ми је заиста и даље изузетно присутан и у души и у књижевности, иако у Бањалуци живим и радим четири пута дуже него у Даљу. Крајина ми је алтернативни завичај и она ће бити тема моје наредне књиге. Ову књигу посматрам као потрагу за изгубљеним временом, као сентиментално путовање у прошлост с искораком у Будућност – рекао је Дакић.
Ђорђе Нешић је о књизи написао да је „Додатак јелима (славонско-крајишки кувар)“ вјероватно најособенија књига коју ћете у скорије вријеме преметати у рукама. И мада јој наслов јасно и недвосмислено упућује на то шта читалац, сваком страницом све гладнији, може очекивати, ово је ипак „прича” пуна импресија, осјећања и чулних импулса какве, руку на срце, не налазимо ни у једном кувару. Да кажемо да је ово велики омаж ићу и пићу, били бисмо дјелимично у криву – ово је и омаж људима, чулности, носталгији, сјећању, причању и причи, уживању. Да кажемо да је ово сјајан приручник који ваља имати у кухињи, потпуно бисмо промашили. Писац ових редова је литераризовао гурманлук, а гурманлук је ипак неодвојив од малих ствари које га зачињавају. И мада вас неки текстови могу надахнути, ово је ипак бескрајно допадљива књига о љубави према храни и умијећу уживања. И тако је треба и читати.
Као музичка пратња овом догађају наступио је виолиста Народног позоришта Републике Српске виоле Ђорђа Миловановића, а постављена је и изложба Мирка Вуковића
„Писац црта писце”.
- Изложба је настала спонтано, читао сам књиге и током читања за своју душу цртао њихове писце. Накупило се тога, па сам прије десетак година припремио и изложбу, прво у Челинцу, а потом у бројним градовима у Србији, Црној Гори и Републици Српској – рекао је овом приликом Вуковић.
Овим поводом традиционално додјељује се признање најбољем читаоцу у протеклој години, а овога пута признање је уручено бруцошу Николини Лакић.
Михољданска повеља
Ове године, према одлуци Управног одбора библиотеке челиначка убиблиотека није додијелити признање „Михољданску повељу“ која се додјељује од 1998. године појединцима или колективима за изузетан допринос развоју културе у челиначком крају и за дугогодишњу сарадњу са челиначком библиотеком, а појединац само једном може да добије ово признање. Имајући то у виду Управни одбор библиотеке констатовао је да није било појединаца и колектива, а који већ раније нису добили ово признање, а да су се посебно истакли у свом доприносу унапређењу рада и развоју библиотеке. Наглашено је да „Михољданску повељу“ (која није додијељена ни 2020. године) не треба посматрати као признање за самосталну каријеру и успјехе јер она то није, него захвалност челиначке библиотеке за подршку и помоћ овој установи, али и за уложени дугогодишњи ентузијазам и афирмацију челиначког краја у области културе.
Текст и фото: Борислав Максимовић
